Izložba fotografija ulepšana stihovima

Izložba fotografija i poetsko veče vizuelne umetnice i pesnikinje Smiljane Božić održano je u ponedeljak, 25. februara u Galeriji lokalnog Doma kulture.

Rođena Inđijka koja živi i stvara u Beogradu srbobranskoj javnosti predstavila se sa oko 40 crno-belih fotografija koje je godinama beležila tokom svojih putovanja po Bačkoj, Banatu i Sremu, dok je u drugom delu večeri pažnja bila usmerena na njenu prvu zbirku ljubavnih pesama pod naslovom “Peta strana sveta“.

Zajedno sa Božićevom, u Srbobran je došao i pesnik Borivoje Boro Živaljević, autor dve zbirke pesama – “Kada pesma plače“ i “Jecaj pera“, kao i pisac romana “Beli karanfili“. Njih dvoje su, uz pomoć saradnika, pred prisutnom publikom kazivali svoje stihove.

Govoreći za naš radio o izloženim fotografijama, Smiljana Božić naglasila je da su one nastajale u vojvođanskim krajevima gde se kretala.

            – Moje treće oko ovekovečilo je dela ljudskih ruku, ali i sve ono što je priroda stvorila. Ostavila sam trajni zapis. Aparat je beležio zvuke koje čujemo kad prolazimo, reku što protiče, šum drveća, ovu ravnicu i sve to ukazuje na lepotu i budi posebne emocije – objasnila je ona.

Zbirka pesama “Peta strana sveta“ objavljena je ove godine, a premijerna promocija održana je upravo u Srbobranu. Sagovornica “Radio Srbobrana“ otkrila je da veliki deo motiva pesama potiče iz njenog rodnog kraja.

            – Ja sam Sremica i kada čitate moje stihove čujete šum Fruške gore, tambure, oseća se miris nedozrelog žita, pije se vino. Poezija spaja ljude i svakog od nas bi trebala da dodirne tananom i nežnom emocijom. Određene pesme su pisane i u muškom rodu, a pošto su nagrađivane, poželela sam da napravim zbirku. Kad krenete da pišete, izvor je nepresušan, pa tako već pripremam sledeću knjigu – poručuje Smiljana Božić i dodaje da je, pored fotografije i poezije, njena ljubav i slikanje.

Njen kolega, Boro Živaljević poznat je, pre svega, kao pesnik sa rodoljubivom tematikom. Tvrdi da takva poezija uvek dobro prolazi.

            – Imali smo ratove tokom devedesetih godina i moje pesme su mahom posvećene tom periodu. Fasciniran sam Bitkom na Košarama, a najveća nagrada mi je kada me je baka pokojnog borca Tibora Cerne zamolila da joj poklonim papir sa napisanom pesmom o njenom unuku. Moja poezija govori o zaboravljenom junaštvu. Do skora nismo smeli da pomenemo Košare, međutim stidljivo smo počeli da ih pominjemo, kao i tih 108 mladih momaka koji su tamo dali svoje živote. Krajnje je vreme da ogolimo istinu o ratovima i NATO agresiji nad našom lepom Srbijom. Političari su ćutali jer nisu hteli da uvrede druge narode, dok je sam narod pominjući junake uticao da ih društvo prizna i počne da im se odužuje na razne načine – zaključuje Borivoje Boro Živaljević.

Darko Vujinović