Mirjana Ljubojević: Poljoprivreda je najlepši poziv

Prestižna nagrada “Dr Zoran Đinđić“ za najboljeg mladog naučnika i istraživača u 2017. godini za oblast oplemenjivanja bilja otišla je u ruke dr Mirjane Ljubojević, docenta novosadskog Poljoprivrednog fakulteta, Srbobranke, devojačkog prezimena Ikrašev.

Ova ambiciozna žena je tim lepim povodom gostovala na našem radiju, a u razgovoru je između ostalog, približila stručnu oblast kojom se bavi, svoj put do uspeha, rad i trud koji ju je vodio i u mnoge zemlje na usavršavanje, kao i to kako usklađuje naporan posao sa privatnim životom.

Mirjana smatra da je imala sreću da na Poljoprivrednom fakultetu dobije, kako kaže, jedan od najlepših predmeta, a to je oplemenjivanje hortikulturnog bilja i još jedan na kom je oplemenjivanje voćaka.

– Drugi to stalno razdvajaju. Voćarstvo kao jednu granu poljoprivrede, hortikulturu kao drugu, a ja se trudim da ih spajam i kažem da su to neraskidive oblasti. Jer sadni materijal koji voćarstvo nudi može uspešno da se primenjuje u jestivom ozelenjavanju, odnosno u ozelenjavanju pejzaža sa vrstama koje su, kako dekorativne, tako i jestive. Znači da ima potencijalnu dvostruku, ili čak višestruku ulogu i samim tim značaja za pejzažnu arhitekturu i hortikulturu. I u tom smeru su išli moji radovi i moj angažman na Poljoprivrednom fakultetu – objašnjava naša sagovornica.

Poručuje da se uvek trudila da sadni materijal posmatra kao multifunkcionalan, kao nešto što može da bude i dekorativno i korisno, pa su samim tim, izazovi bili ogromni.

– Prilikom oplemenjivanja voćaka koje će se koristiti na okućnicama ili u gradskim sredinama, mora se voditi računa o dekorativnoj formi, da to budu otporne sorte koje se ne prskaju, jer su u neposrednom čovekovom okruženju. Prilikom tog oplemenjivanja, dešavalo se da imamo i vrhunske rezultate koji su doneli veliki indeks kompetencije, zavidan broj radova i citiranost, pa samim tim i uspeh prilikom prijavljivanja na konkurse za nagrade poput “Pokreni se za nauku“ i nagrade “Dr Zoran Đinđić“ – priča Mirjana.

Ona podvlači i da pripada trećoj generaciji Poljoprivrednog fakulteta koja se bavi oplemenjivanjem voćaka u primenjivanju hortikulturnog bilja.

– Veliki je to nasleđeni materijal, ogromne kolekcije voćaka koje se odlikuju, kako dekorativnošću, tako i otpornošću, vrhunskim kvalitetom ploda i ja sam samo nastavila rad mojih profesora koji su na tom polju imali izuzetne rezultate. Imali smo veoma dobar temelj – navodi Ljubojević.

Govoreći o sortama, gošća “Radio Srbobrana“ podvlači da su neke već uveliko poznate i da se decenijama gaje na našim okućnicama, te je navela stubaste jabuke.

– One su bile osnova i ideja da, ako možemo da selekcionišemo stubaste jabuke, takav materijal sigurno možemo naći i u ostalim vrstama. Tako da su u međuvremenu selekcionisane i neke višnje koje su gotovo stubastog rasta, patuljaste i u isto vreme otporne, a vrhunskog su kvaliteta ploda. Taj sadni materijal se nalazi u postupku ispitivanja, neki je već prijavljivan komisiji za ispitivanje novih sorti i iskreno se nadamo da će i u sadnom materijalu višnje, breskve, pa i drugih vrsta vrlo brzo biti takvih sorti – poručuje ova rođena Srbobranka.

Prema njenim rečima, uvek su najpopularnije jabuke, a prošle godine priznato je nekoliko novih sorti koje su izuzetnog kvaliteta ploda.

– Tu je i sorta kruške koja je otporna na glavne patogene, nastala međuvrsnom hibridizacijom gde sam ja pomagala u postupku selekcionisanja i priznavanja, ali je nasleđeno od prethodne generacije, odnosno nastala je radom profesora dr Vladislava Ognjanova. Zatim je priznato nekoliko sorti breskve i one mogu da se nađu na tržištu. Nadam se da će za pet do deset godina i ostale sorte biti na tržištu. Četiri su već priznate, to je sorta kruške (“Ivanino zlato“) koja je otporna i tri sorte breskve (“Lela“, “Maša“ i “Ivana“) gde imamo malo drugačiju tolerantnost – ističe Mirjana Ljubojević.

Još u osnovnoj školi prilikom testiranja šta dalje upisati, Mirjani je predložena veterina ili poljoprivreda. Međutim, nije poslušala taj savet, već je upisala Gimnaziju u Srbobranu kako bi što duže bila kod kuće. U četvrtom razredu je ponovo radila testiranje i preporučen joj je Poljoprivredni ili Tenhološki fakultet.

– Uprkos tome, odlučila sam se za engleski jezik, koji srećom nisam upisala, već  sam ipak otišla na hortikulturu jer je ona predstavljala sve što se gaji u bašti – voće, povrće, cveće, ukrasno drveće i žbunje i to mi se činilo kao oblast gde postoji najviše potencijala. U to vreme sam razmišljala o potencijalu proizvodnje, nisam mislila da ću se baviti naukom u toj oblasti i oplemenjivanjem takvih vrsta – priznaje naša sagovornica.

Sve što je naučila u Gimnaziji, koju uvek hvali, bio je samo temelj da dalje nadogradi znanje iz genetike, agrohemije, mikrobiologije i sličnih predmeta koji su opet vodili ka novim idejama.

– To su osnovne nauke koje vas, kada posmatrate biljni materijal, vode i daju smernice gde i šta može da se popravi, a poboljšanje sadnog, odnosno dekorativnog materijala je neophodno iz dana u dan jer svesni smo klimatskih promena. Konstantno se ukazuju novi problemi i zadaci, a leže u nekim osnovnim saznanjima koje učimo već na prvim godinama i gimnazije i fakulteta. Ako se multidisciplinarno posmatra neki problem, integrisanjem genetike, biometrike, odnosno statistike, zatim anatomije, biologije i fiziologije, lako ga je rešiti – kaže Mirjana.

Naglašava da ima utisak da je poljoprivreda počela da gubi, ne samo popularnost, već da joj se konstantno umanjuje značaj, ali misli da je najlepši poziv kojim može da se bavi upravo poljoprivreda jer je u saradnji sa biljkama i zemljom oko sebe.

– Taj povratak prirodi zovem povratak samom sebi jer smo se otuđili jedni od drugih, a kada radite u svojoj bašti 15 minuta, potpuno se oporavite i napunite baterija, a kamoli kada provedete nekoliko sati u svom voćnjaku. Naravno da ste uvek izloženi spoljašnjim faktorima, proizvodnja zavisi dosta stvari, ali kada se pristupa sa znanjem i ljubavlju, onda je to druga priča. Poljoprivreda je još uvek izuzetno bitan faktor i temelj razvoja svakog društva jer nas ne hrani internet, već ono što proizvedemo, a nadam se da ćemo u budućnosti proizvoditi sve zdraviju hranu i da ćemo se vratiti integralnom konceptu – otkriva svoje želje nosilac prestižnog priznanja za 2017. godinu.

Ljubojevićeva je imala priliku i da ide na stručno usavršavanje u Italiju koju hvale po proizvodnji voća, zatim Holandiju koja se ponosi hortikulturnim biljem, ali i tri meseca u SAD gde je obišla mnogo zasada i privatnih proizvođača koji rade u kooperaciji sa državnim univerzitetima.

– Nigde ne zaostajemo za njima, osim veličini poseda. Kada bi naši proizvođači imali parcele koje su na jednom mestu i kada bi mogle da se opreme mehanizacijom koju oni imaju, bili bismo im apsolutno ravni. Naš problem je što su ti posedi rasparčani i sve radimo ručno – podvlači ona.

Na pitanje da li će se možda okrenuti proizvodnji ili ostaje pri nauci, odgovara da je ipak ovo drugo nešto u čemu se pronašla.

– Ali pretpostavljam da ću, kad se kompletno iscrpim, okrenuti proizvodnji. Za sada imam tu sreću da imamo mnogo ogleda i puno vremena provodim napolju, pa mi ne treba moj posed i proizvodnja u kojoj ću da trošim vreme, već imam konstantne aktivnosti na njivi i samim tim svoj mir kada tamo istražujem – zadovoljna je Mirjana sadašnjim stanjem.

Činjenica je, kaže, da se malo sredstava izdvaja za nauku, ali isto tako, departmani na Poljoprivrednom fakultetu veoma dobro sarađuju sa onim na drugim fakultetima. Pre svega, u ustupljivanju i pozajmljivanju opreme.

– Zlatne godine su bile 2011. i 2012. kada nam je pristizala oprema sa republičkih projekata. Dobili smo izuzetno bitne stvari, pametno smo se rasporedili i sada imamo sve što nam treba. Jedino što na dnevnom nivou ume da zafali neka hemikalija i onda to pozajmljujemo jedni od drugih. Sa druge strane, Pokrajina izdvaja sredstva za nauku, tu su i kratkoročni projekti koji nisu finansijski veliki, ali pokriju neke nedostatke koje imamo, pa kad stigne republički novac, kupimo ono što je trebalo za pokrajinske projekte – objašnjava ovaj docent Poljoprivrednog fakulteta.

O saradnji nauke sa privredom kaže da naučnici još nisu dorasli takvom konceptu jer ne nude velika rešenja.

– Jako smo suzdržani, jer bilo je skupih grešaka u prošlosti. Mislim da će to malo više zaživeti u narednoj deceniji. Međutim, Poljoprivredni fakultet već ima tradicionalnu saradnju sa sa velikim proizvođačima, tako da mi već idemo ka tome i mislim da će novac u budućnosti više da se izdvaja upravo iz privrede – govori Srbobranka.

Posao poput njegov zahteva mnogo vremena i posvećenosti, ali isto traže i njeno dvoje male dece. Potrebno je pisati doktorat, naučne radove, ali i objaviti udbženik za vanrednog profesora.

– Svima treba da se posvetite od osam do deset sati dnevno što je gotovo nemoguće. Ali, imala sam sreću da porodica ima veliko razumevanje i za ostanak na fakultetu do osam uveče i za duga putovanja, tako da su puno trpeli što me nije bilo. Međutim, kad god sam imala slobodnog vremena, provodila sam ga sa njima. Kada deca budu malo starija, shvatiće zašto sam toliko izostajala i putovala. Jer ne radim ja to samo zbog sebe, već zbog njih, da bi jednog dana bili ponosni – poručuje Mirjana.

Novčani deo nagrade “Dr Zoran Đinđić“ iznosi milion dinara, a 80 odsto mora da se potroši na opremu ili usavršavanje, što će i biti učinjeno.

– Odabrali smo šta nam najhitnije treba od opreme, a usavršavanje je već ugovoreno. Naime, u maju ponovo putujem u SAD. Prošli put sam bila samo u jednom mestu, a s obzirom da ću sada na raspolaganju imati 500.000 ili 600.000 dinara, obići ću nekoliko tamošnjih država i oplemenjivačkih programa. Veoma se radujem i konkurisala sam za nagradu upravo iz želje da ponovo odem tamo, vidim ono što nisam i da nastavimo sa zlata vrednom saradnjom – jasna je naša sagovornica.

Priznaje i da je nauka kod nje trenutno zastala, zato što je uslovi za napredovanje pritiskaju da napiše udžbenik, ali se usput, bavi i naukom jer biljke, veli, ne mogu da čekaju i svake godine moraju da se prate sve njihove faze.

– Više ću se posvetiti oplemenivanju podloga za kalemljenje, što je moja prva ljubav. Ono je mnogo komplikovanije i teže od oplemenjivanja sorti, jer je taj deo pod zemljom i ne vidi se. Iskreno se nadam da ćemo u narednim godinama komisiji konačno prijaviti nekoliko naših selekcija za kalemljenje, jer ih već deset godina pratim i mislim da imam neke zaključke. Ako se tu napravi greška i podloga ne valja, čitav zasad može da bude ugrožen – ističe ona.

Za kraj kaže da ima i manjih, ali vrlo bitnih istraživanja koja traju godinu ili dve.

– To je prisustvo alergenih i otrovnih vrsta na zelenim površinama, što me je zabrinulo kao majku. Svaki vrtić u Novom Sadu na prilazu ima jednu takvu vrstu. Otrovna vrsta je Tisa, nju svi vole jer je zimzelena i ima crvene dekorativne bobice, ali svi njeni delovi su otrovni. Nadam se da ćemo to reći na sav glas, gde god možemo, kako bi se to zamenilo prikladnim sadnim materijalom – zaključuje docent Poljoprivrednog fakultet dr Mirjana Ljubojević.

Darko Vujinović