Umetnost je večna, život je kratak

Samostalna izložba fotografija pod nazivom “Povratak korenima“ nagrađivanog i cenjenog autora Rajka. R. Karišića (66) iz Beograda otvorena je u Galeriji srbobranskog Doma kulture u četvrtak, 12. aprila.

Skup je započeo izvođenjem nekoliko pesama članova Kulturno-umetničkog društva “Bard“ uz pratnju Nikole Krivokapića na harmonici, a potom se prisutnima obratio pesnik iz Vrbasa, Blagoje Baković, inače dobitnik književne nagrade “Lenkin prsten“ za najlepšu ljubavnu pesmu 2014. godine.

– Fotografija ko fotografija, bilo bi samo reprodukcija jednog aparata da nije one psihe i oka koje stoji iza tog objektiva. Ne po prvi put, kažem da ono što smo mi svakog dana gledali i ono pored čega smo olako prolazili, kad to Rajko Karišić ugleda, tada i naše oko skrene kažiprstom svoga vida i ukaže nam priliku da u detalju i celini koju smo preskočili vidimo nešto što ne bi videli, da on to nije zapazio. Tako je on upregao ono što je postojeće u svoju poetiku, a ona je poetika njegovog vida. Priznajem, da nije bilo naše saradnje, ne bi nastale mnoge moje pesme koje su ušle u njegove monografije i značajna dela – poručio je Baković koji je potom kazivao i tri odabrane pesme.

Sam fotograf Rajko Karišić je i zvanično otvorio izložbu. Gost Doma kulture otkrio je da se upravo ovih dana navršava punih 45 godina od kako je počeo da se bavi fotografijom.

– U tom periodu sam se trudio da sa svojim fotoaparatom beležim mnoge događaje u svom životu, životu mojih dragih prijatelja, rodbine i svih ostalih kojima je na neki način bio potreban svedok jednog trenutka vremena koji se zove fotografija. U kontinuitetu je prošlo 45 godina koje, zahvaljujući tome što sam ovaj posao radio predano, nisam ni osetio. Koliko je tih godina još preda mnom, ne znam, ali u svakom slučaju mogu da obećam da ću i nijh provesti isto onako kako sam proveo poslednje četiri i po decenije – rekao je cenjeni autor.

Fotografije koje će biti izložene do četvrtka, 26. aprila nastale su, objasnio je Karišić, nastale su u okviru Muzeja na otvorenom “Staro selo“ u Sirogojnu kraj Zlatibora.

– Kada sam prvi put kročio u, za mene do tada nepoznato, lepo selo, sa svojom suprugom Jovankom, bilo mi je veliko otkrovenje. Posle sam shvatio da je to na neki način bilo i iznenađenje, jer tada, iako sam imao fotoaparat u rukama, nisam napravio ni jedan snimak. Ušavši u jednu od tih kuća, ostao sam zatečen viđenim. A video sam sebe četrdesetak godina unazad u istom takvom ambijentu, jer su u identičnom okruženju živeli moji roditelji, baba i deda i ostali preci – naglasio je on.

Prema Karišićevim rečima, to ga je, što se tiče fotografije, kupilo za ceo život. Dodaje da ne zna koliko je puta kasnije otišao u Sirogojno.

– Ja nisam odlazio tamo kao običan turista, već sam sebe doživljavao kao hodočasnika koji ide u izvor istorije i mojih uspomena. Jedan epicentar u kome se posebno osećam i koji posebno doživljavam. Pet godina kasnije, 2003. na sličnu priču me je podsetio manastir Hilandar, kada sam po prvi put u svom životu bio u prilici da čujem tišinu. To je nešto što se ne može rečima opisati, već samo doživeti. Etno-selo Sirogojno je jedno od tri mesta gde sam to doživeo, a treće je manastir Studenica – ističe višestruko nagrađivani umetnik.

Podvlači i da je sebi dao u amanet da napravi knjigu koja će biti svojevrstan omaž precima koji su živeli u takvim objektima, ali i graditeljima koji su svojim vrednim i sposobnim rukama, kako kaže, pravili takve objekte u kojima su pokolenja živela, a i dan danas nakon stotina godina te kuće su u funkciji.

– Jedna knjiga je napravljena, a posle nje još tri. Jer materijala je bilo toliko mnogo, a ima ga i sada. Ovo što sam napravio, napravio sam pod jednim zajedničkim ciklusom koji sam nazvao “Povratak korenima“. Zato što svako od nas svojim rođenjem dobija pravo na poreklo kojeg ni u kom slučaju ne treba da se odreknemo, stidimo, a ni da zaboravimo – jasan je Rajko Karišić.

Gost srbobranskog Doma kulture je prilikom svog obraćanja ukazao na prolaznost, kao i da su knjige te koje ostaju iza nas i koje će svedočiti o nama, vremenu u kome smo živeli, radili, voleli se i družili.

– Sveti vladika Nikolaj Velimirović je rekao da će pokolenja o nama suditi po tome koliko smo im, šta i kako ostavili u amanet. Ja se iskreno nadam da ću sa ovim što sam do sada uradio, ostaviti iza sebe neizbrisiv trag. Podsetio bih i na reči velikog filozofa Heraklita, da je umetnost večna, a život kratak – završio je Karišić i potom v.d. direktora Doma kulture Branislavi Sekulić kao poklon srbobranskoj ustanovi uručio jednu svoju fotografiju za uspomenu, a isti poklon primio je i pesnik Blagoje Baković.

Karišić je rođen u Bačkom Dobrom Polju 1952. godine gde je završio osnovnu školu, zatim Gimnaziju u Vrbasu, a Mašinski fakultet u Novom Sadu. Fotografijom, kao sredstvom izražavanja, počeo je da se bavi u FKK “Mašinac“ kao student još 1973. godine. Do sada je izlagao na preko 90 samostalnih izložbi fotografija (Beograd, Kotor, Pale, Moskva, Novi Sad, Kikinda, Sremska Mitrovica, Zaječar, Sankt Petersburg, Gevgelija, Vrbas, Kula, Subotica, Novi Bečej, Despotovac, Aleksandrovac…) i na više stotina kolektivnih, u zemlji i inostranstvu.

Aktivno je učestvovao na preko 100 likovnih kolonija i saborovanja kao umetnički fotograf i slikar. Član je UPIDIV-a (Udruženje likovnih umetnika i dizajnera Vojvodine) od 1998. godine, ULUV-a (Udruženje likovnih umetnika Vrbasa) kao i ULUPUDS-a (Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije), Umetničkog bratstva manastira Dobrun i UNS-a.

Do sada je, kao samostalni autor, izdao 98 fotomonografija kao i 19 minimonografija posvećenih najpoznatijim crkavama i manastirima SPC. Trenutno je angažovan na pripremi fotomonografija posvećenih fruškogorskim manastirima, manastiru Studenica, Kareji na Svetoj Gori, Hilandaru i drugim. Za svoja ostvarenja u oblasti umetničke fotografije do sada je dobio više desetina nagrada i priznanja.

Između ostalih, dobitnik je Godišnje nagrade UPIDIV-a Forma 18 (2005), Povelje Kapetan Miša Anastasijević (2005), Vukove nagrade Kulturno prosvetne zajednice Srbije (2010), Godišnje nagrade ULUPUDS-a (2011), Oktobarske nagrade grada Vrbasa (2012), nagrade za Životno delo ULUPUDS-a (2013) i Zlatne Forme 22 UPIDIV-a (2014).

Živi i stvara u Beogradu.

Darko Vujinović