Razbacivao se nisam, a vala nisam ni štedeo – In Memoriam: Branko Kurjački (1910-2017)

Pred vama je reportaža koju do sada niste imali prilike da čitate, gde je o sebi i svom životu govorio Branko Kurjački, najstariji Srbobranac, a možda i najstariji Srbin, nastala u maju 2015. godine.

“Mora da je strašna gnjavaža u životu, doživjeti stotu, doživjeti stotu…“ pevao je Željko Bebek sa „Bijelim dugmetom” 1980. godine. Tada je junak ove priče imao 70, a danas, kada je već odavno prevalio i famoznu „stotku”, ima nepunih 105 godina. Branko Kurjački iz Srbobrana, rođen je u prvoj deceniji 20. veka, tačnije 30.decembra 1910. u tadašnjoj Austro-Ugarskoj. Ređale su se potom, Kraljevina SHS, Kraljevina Jugoslavija, Hortijeva Mađarska, FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG i napokon Srbija. Čika Branko bio je svedok svih ovih burnih vremena, živeći na svom salašu u nekadašnjem Sentomašu, a kasnije Srbobranu. Danas, posle smrti svoje žene Gine pre četiri i po godine, živi sam na jednom drugom salašu. Okružen svojim mačkama i psima. I kako sam priznaje, uvek se obraduje kad mu neko dođe u posetu.

Još uvek se ovaj krepki starac živo seća svog detinjstva.

– Bilo nas je desetoro dece, imao sam, pored roditelja, i tri strica i svi smo živeli na salašu pored Velikog bačkog kanala. Svaki dan je trebalo na’raniti dvaes’ duša kad sednu za sto. Imali smo na sreću stoke, dve krave muzare, živine i veliku baštu gde je bilo puno voća, lubenica, dinja…a jela se i riba sa kanala. Mama nam je govorila da se, mi deca, popnemo na dud, pa smo i uvek voleli da se tu osladimo i najedemo. I znalo se, svake srede i petka se postilo. Voleli smo se i kupati u tom kanalu, al’ nismo smeli ići daleko, čim je voda bila do grudi, nismo smeli dalje. Niko se, na sreću, nije udavio. Šta da kažem, osim da mi je detinjstvo bilo lepo i rado ga se sećam.

Za Prvi svetski rat se vezuje i veliko siromaštvo, ali čika Branko kaže da u njegovoj porodici što se toga tiče nije bilo problema i da su relativno dobro živeli.

– Imali smo zemlje i stoke pa nismo gladovali, ali je generalno za Srbe bilo teško. Taj rat je bio bolan za našu armiju, koja je posustajala. Vojnici su bili gladni pa su umirali od slabosti, padne siroma’ i odnesu ga. Dolazili su saveznici, Francuzi i Englezi pa su ih tovarili onako iznemogle i nosili brodom za Francusku. Kad bi videli da neko umre, bacali bi ih u vodu. I moja dva strica su učestvovala u tom ratu. Jedan je bio zarobljen, a drugi je bio teško ranjen u nogu, pa je onda bio oslobođen. Kad je doš’o kraj i kad su Nemci potpisali kapitulaciju – veli on – bilo je radosti za Srbe, ali smo kao narod bili siroti. Siročadi na sve strane. Donosili su onda, tu decu u Vojvodinu da budu po kućama, da se ljudi brinu o njima i da ih na’rane.

Malo zastane, pa poče razmišljati šta je hteo kazati.

– Vidiš kako sam se spleo sada, pa mi skrenu misli – govori starina.

Ali ipak, uspeva da odmota traku unazad i potvrđuje da se seća i starih Dunđerskih. Najpoznatiji među njima beše Laza Dunđerski. Jeste, onaj čika čiji je lik kao brend iskorišćen na flašama piva. Rođeni Srbobranac.

– Laza Dunđerac je bio najbogatiji čovek na planeti tada. Bio je dobrotvor, pomagao je ljudima. Hteo je da nešto ostane posle njega pa je pokupovao placeve da napravi nešto vredno pomena i da ostane narodu od njega. Al’, dođoše kasnije komunisti, sve mu oduzeše i ostade samo lepa crkva, za uspomenu, koju je uspeo sagraditi i gde počiva cela porodica. Imali su Dunđeri mnogo zemlje, pa i svoje sluge. Bilo je konja, volova , mnogo se radilo. A gazde su dobro i pošteno plaćale. – setno će Branko.

Nije zaboravio ni 9.oktobar 1934. Tog dana, u Marseju, u Francuskoj ubijen je kralj Aleksandar I Karađorđević.

– Kada je kralj krenuo za Francusku, izljubio je decu i rekao im: „Sumnjam da ću se živ vratiti”. Tako da je izgleda predosećao nešto. I ubiše ga. U Jugoslaviji nisu svi tugovali, kako ko. Ali ipak ga je narod ožalio. Ja sam bio mlad, meni je bilo svejedno.

Sedeći na stolici pored kreveta, sa štapom pored sebe, i kačketom na glavi priseća se i Drugog svetskog rata, koji je većinom proveo u logoru. Tamo je bio dve godine i osam meseci. Nastavlja da divani.

– Nemci su nas raspalili za 24 sata. Odnesoše nas na proleće ’41 u Francusku, na dobro mesto. I mogu slobodno kazati da nam je bilo vrlo dobro i da sam tamo bolje živeo nego da sam ostao kod kuće. Od proleća do zime radili smo u šumi. Jedared sam otišao malo dalje iz te šume da nešto vidim, kad se iza mene pojavi veliki medved. Vidi on mene, a ja pomislim sad sam gotov, spasa mi nema. Spusti se, međutim on, i sede. Raširio noge i gleda. A, ja šta ću, raširio ruke i gledam ja njega. Srećom, nije me dirao, otiš’o je svojim putem.

Za mađarsku raciju po južnoj Bačkoj čuo je iz retkih pisama koja su stizala do logora. Ni dan danas ne razume takvo pomračenje uma.

– To je bilo tako glupo. Dođu Mađari pa ubijaju Srbe, i dođu Srbi pa ubijaju Mađare. Pa zašto, čovek je tu rođen, tu je odrastao. Trebalo je jedni drugima da pruže ruku, oproste i nastave zajedno.

Kada je došao iz zarobljeništva, veli, hteo je da se ženi. Bilo mu je 33, a u po selu se sve devojke poudale. Ostale samo curice od 15, 16 godina i „matore koke” što ih niko nije hteo, pa kaže, nisu trebale ni njemu.

– A ja ondak vidim moju Ginu. Doš’o sam kod nje na salaš, poneo tamburicu da joj sviram, a one Sose tamo sve gledile. Bila je jako lepa, i mlađa od mene 17 godina. Posle određenog vremena pitam ja nju da se uda za mene, a ona se nešto nećka, nije htela odmah pristati. I na kraju, obeća mi se. U opštini su vikali „To ne treba venčavati, upropastiće dete“. Nismo ih slušali. Išli smo i na korzo, dolazili nam svirci na salaš. Gina me nije ostavila, i rodila mi je dva sina, Duška i Stevicu.

Hvali čika Branko svoju najveću ljubav. Priča da je lepo kuvala i pravile ukusne kolače. Čak je i u Iloku, jedared, postala mis lepote i dobila silne poklone. Pa su se svekar i svekrva mnogo obradovali. I sam kaže, imao je takvu ženu da se mogao ponositi sa njom. Pisao joj je i bećarske pesme. Recituje iz glave, kao da čita.

– Niko nema takve žene, takve žene osim mene. I da prođeš celu Kinu, nećeš naći moju Ginu. Rumena je i debela, a govori za tri sela. Kakvi čuda ta da znade, zna da pere, kuva šije, al’ bogami i da bije. Još i nešto što joj vredi, i u karte zna da gledi…

Život ga nije milovao, pa se i sam, kako priznaje, čudi kako ga Bog ostavio da ovoliko živi.

– Završio sam četiri razreda osnovne škole, i bavio sam se zemljoradnjom. Or’o sam, a imali smo i konje, krave, svinje, ćurke, guske…dok sam bio mlad, ništa mi nije bilo teško da uradim. Nisam se čuvao. Voleo sam igrati, pevati, svirati, znao sam zasmejavati cure, a bogami i  podvikivati dok se igralo – divani uz vragolasti osmeh Branko.

Neki “recept za dugovečnost” nije mogao da nam da, ali je napomenuo:

– Svakoga jutra kad ustanem popijem po čašicu rakije, a voće je kod mene obavezno. Takođe sam veliki protivnik pušenja. I uvek sam se pazio da ne pokisnem.

Nakon svega, kad se okrene iza sebe i pogleda toliki niz godina, zbori da je zadovoljan onim šta je i kako preživeo.

– Dobro je bilo, ne mogu se požaliti. Zadovoljan sam svojim životom. Razbacivao se nisam, a vala nisam ni štedeo. Ne znam koliko mi je još ostalo vremena, al’ ja ne osećam da treba da umrem.

Čika Branko dakle, nastavlja da trči svoj životni maraton. Odavde se cilj još ne vidi.

Darko Vujinović