Acidfather – Svet na drugačijoj frekvenciji

Istorija sviranja rokenrol muzike u opštini Srbobran počinje davne 1962. godine, kada je formiran prvi vokalno-instrumentalni sastav pod nazivom Sateliti. Na naše veliko zadovoljstvo, u Srbobranu danas egzistira jedan veoma ozbiljan autorski rok bend koji nastupa na muzičkim festivalima i gitarijadama u našoj zemlji, a u planu ima i snimanje debi albuma. O svim bitnim pitanjima koja se tiču jedne demo rok grupe iz provincije Milan Đorđević je razgovarao sa frontmenom Acidfathera  Stevanom Pivničkim.

Kada je bend osnovan i zašto je nazvan Acidfather?

– Bend je formiran 2015. godine u Srbobranu iz želje da sviramo muziku koju volimo da slušamo. Što se tiče imena, svakakve ideje su nam padale na pamet, a ime Acidfather je nekako došlo spontano, u polušali. Zbog naše prvobitne namere da sviramo spori dum-sladž metal hteli smo da dovedemo u vezu ritualno uzimanje acid-a i naše muzike, nešto kao pričest, koja će slušaocu predstaviti svet koji postoji na drugačijoj frekvenciji.

Ko su članovi benda i kakva muzička iskustva imate do sada?

– Postavu benda čine: Miroslav Jojkić (1980, bas gitara), Stevan Pivnički (1983, gitara i vokal) i Šandor Bezeg (1994, bubnjevi). Miroslav je svirao u kaver grupama, Šandor u srbobranskim metal bendovima, a ja sam svirao u bendovima Youth A.D, Drop Dead, Figurative Theatre i Loud Youth Engine.

Koje su prednosti i mane tročlanog benda?

– Do sada sam primetio mnogo više prednosti, nego nedostataka. Relativno lako se dogovaramo i organizujemo, prevoz opreme na svirke ne predstavlja problem, a i komponovanje nam je jednostavnije.

Kom žanru pripada muzika koju svirate i koliko ona ima publike u našoj zemlji?

– Počeli smo sa dum-sladž zvukom, ali su nam rifovi spontano postajali za nijansu brži i shvatili smo da se najbolje osećamo kad sviramo energičnije. Naš zvuk je između sladž i grandž zvuka, u šali smo ga nazvali slandž, tj. reč je o metal zvuku sa pank-rok stavom i bez metal ikonografije.

Koji bendovi su najviše uticali na vaš muzički izraz, sa kojima vas najčešće porede? Da li je moguće postići originalnost, izdvojiti se?

– Na nas su najpre uticali svetski poznati bendovi, koje smo godinama slušali (Sepultura, Metalika, Nirvana i dr.), a potom i underground zvuk (Sonic Youth, Big Black, Melvins, Jesus Lizard i slični). Mnogi su nas do sada poredili sa Sepulturom. Jedan lik je čak izjavio da zvučimo kao Sepultura na ksanaksu. Očigledno je da provlačimo sladž nit kroz naš zvuk, pa otuda i takav utisak. Autentičnost nije moguće postići, nema niša novo pod suncem, ali to ipak ne znači da mi, kao i ostali bendovi, nemamo neku svoju priču, nešto što želimo da kažemo.

Koje demo bendove i muzičare sa domaće scene cenite i zašto?

– Zaista ima mnogo dobrih i široj muzičkoj javnosti nedovoljno poznatih bendova. Za ovu priliku izdvojio bih sledeće: War Engine (dobri muzičari, ne shvataju sebe previše ozbiljno i prave odlične stvari), Lenhart Tapes (odličan, beskompromisan eksperimentalni zvuk), Black Sheep Screaming (industrial iz Pančeva, simbol istrajnosti i volje u jednoj maloj sredini), Nastrom (basista plus ritam mašina, zvuk koji ide neistraženim teritorijama), Tearpalm (astralni industrial iz Niša).

Da li ste u svom muzičkom stvaralaštvu inspirisani umetnošću u širem smislu – filmovima, književnošću i slikarstvom?

– Naš proces stvaranja uvek počinje sa osnovnim rifom i određivanjem tempa, a reči dolaze kasnije. Tekstovi su, uglavnom, rezultat ličnih opservacija i razmišljanja o životu, ljudima i društvu, a na sve to dodata je i biblijska simbolika.

Šta imate od opreme i uslova za kvalitetno bavljenje muzikom i napredovanje u autorskom i sviračkom smislu?

– Imamo dobar dinakord i dva zvučnika, koji su nam dosad dosta dobro služili za probe. Ništa fensi, ali nama dobro koristi ta oprema, pogotovo kad se malo više opustimo, posle par piva na probi, pa se otpanjimo, kao na koncertu. Naš bubnjar inače jako voli da je glasan, tako da mu ovo ozvučenje dobro parira.

Koliko ulažete vremena i truda u bend?

– U početku smo intenzivno vežbali, uglavnom tuđe pesme, koje su nam pomogle u traganju za našim zvukom. Otkada smo postigli taj cilj, gledamo da imamo probe bar jednom nedeljno, jer izbegavamo da se zasitimo.

Da li i kako radite na poboljšanju svoje muzike?

– Uvek gledamo da učinimo stvari zanimljivijim. Ukoliko primetimo da se previše držimo jednog načina, onda nastojimo da pravimo varijacije, a to zahteva usavršavanje, što znači da se ti elementi u procesu stvaranja međusobno uslovljavaju i čine osnov progresa..

Da li imate demo snimke?

– Zasad imamo jedan demo snimak. Bubnjeve smo snimali u srbobranskom gradskom podrumu, a vokal i gitare u sobi za kompjuterom. Demo sadrži dve pesme i zadovoljni smo kako su snimljene. (https://acidfather.bandcamp.com/releases)

Da li radite na novim autorskim pesmama, koliko ih imate?

– Uvek radimo na autorskim stvarima, dosad ih imamo četrnaest.

Ko piše pesme, kako nastaju i na kom jeziku?

– Kad smo se sastavili, poveli smo priču o tome na kom jeziku će nam biti pesme i onda je pao dogovor da budu na engleskom. Sve pesme pišem ja i uvek odgovaraju intenzitetu muzike. Dolazilo je i do promena, ukoliko tekst ne odgovara osećanju koje muzika stvara.

Da li radite obrade sa nekim svojim interpretacijskim pečatom i čije pesme ste uvrstili u svoj koncertni repertoar?

– Da, to su uglavnom pesme koje su nam jako drage i volimo da ih sviramo, kao npr. “Keep On Rocking In A Free World“ (Neil Young), “I Wanna Be Your Dog“ (Iggy Pop), “Dive“ (Nirvana), “Slave New World“ (Sepultura)…

Planirate snimanje albuma, iako živimo u vremenu singlova i spotova, koje je jednostavnije i jeftinije postaviti na internet bez posrednika?

– Imamo dogovor sa inostranim andergraund izdavačem, koji još uvek ceni nosače zvuka (kasete i ploče), jer se još uvek prodaju na njihovom tržištu. Međutim, naći dobrog i jeftinog producenta je teže, ali mi ga i dalje tražimo. Takođe, postoji nekoliko andergraund izdavačkih kuća u Srbiji, koje nam padaju na pamet, ali o tome ćemo više razmišljati kad snimimo sve pesme kako treba. Ne znamo ništa o muzičkom biznisu, to nam za sad nije ni važno.

Da li smatraš da su imidž (vizuelni identitet) i kvalitetni spotovi presudni za promociju benda u zemlji i inostranstvu? Kakav je vaš odnos prema marketinškom diktatu muzičkog biznisa, koji vam nalaže, ako hoćete da se profesionalizujete, da stvorite od sebe privlačnu i poželjnu robu na tržištu muzičkih konzumenata?

– Jedna od glavnih ideja našeg benda je da pravimo muziku koja nama odgovara i ako se ona sviđa još nekome to je super. Mi kao bend ne pratimo trendove i ne vidimo sebe na naslovnim stranicama magazina. Naš imidž je ono što smo mi kao ljudi, a naša muzika priča umesto nas. Mi sebe ne vidimo kao profesionalce, nego kao ljubitelje muzike, koji žele da doprinesu muzičkoj ponudi. Mnogi bendovi sami sebe sapliću jer odmah prave majice, nalepnice, logoe, a muzika im je na drugom, ili desetom mestu. Mi želimo da uživamo radeći ovu muziku, a ne da se opterećujemo marketingom, muzičkim biznisom i da pravimo lako prijemčive i svraljive zalogaje za svakodnevne konzumente.

Na koje sve načine današnji demo bendovi mogu sami publici da predstave svoju muziku (Jutjub, Fejsbuk, svirke)? Mnogi mladi muzičari se žale na manjak koncertnih prostora, radio i tv emisija, časopisa koji promovišu demo bendove, tj. na odsustvo medijske podrške i promocije?

– Kad ima volje, onda postoji i način. Svi smo svesni u kakvom dobu živimo i do koje mere smo bombardovani informacijama. Ukoliko bend želi da se probije, neka odredi ciljnu publiku i neka se pojavljuje na medijima koji su orijentisani ka tom muzičom žanru. Koncertni prostori postoje, a svoju gitarijadu, ili muzički festival sad ima skoro svaki manji grad. Jedini je problem što mnogi koncertni organizatori, zbog zablude da će manje poslovno rizikovati, zovu world music, ska, rege bendove, koji su sveprisutni i koji su odavno dosadili publici.

Koji elementi su bitni za dobar rok bend?

– Uzajamno poštovanje i dobra komunikacija članova benda. Ako svako vuče na svoju vodenicu, ili ako se neko ponaša kao da je iznad problema sa kojim se bend susreće, onda dolazi do netrpeljivosti. Takođe, važno je da se dobro slažemo i u aktivnostima van benda.

Kakve su reakcije publike i kritike na vašu muziku i koncerte? Da li imate neku bazu obožavalaca koji dolaze na vaše svirke, slušaju vaš demo, prate vas na Jutjubu i društvenim mrežama?

– Naši fanovi su prvenstveno ljubitelji muzike, kao i mi, jer u andergraundu nema prostora za status zvezda, pa smo svi ravnopravno okupljeni oko istog zvuka. Ljudi su dosad reagovali na nas uglavnom pozitivno, sviđa im se naša energija, kažu da su nam pesme manijakalne i da smo mi kao pojave upečatljivi.

Nastupali ste na Exitu i gitarijadi u Kisaču, a predstoji vam svirka na gitarijadi u Velikom Gradištu. Kakva su vaša dosadašnja iskustva i šta mislite o festivalima i gitarijadama? Gde uopšte bend, koji svira muziku kao što je vaša, može da nastupa u Srbiji?

– Festivali i gitarijade daju dovoljno prostora neafirmisanim bendovima. Mi smo dosad uglavnom imali pozitivna iskustva, mada je bilo i negativnih, ali njih ćemo ostaviti po strani. Najbitnije je imati dobre pesme, koje će bend svojim sviranjem uspeti da podrži, a sve ostalo će doći po sebi. Ima mnogo takmičenja za demo bendove, a i gitarijada ima mnogo više nego što ih je bilo prethodnih godina. Naša iskustva su pozitivna, što se nastupa tiče. U početku smo bili prinuđeni da sami organizujemo svoje svirke. Prvi koncert smo održali u kući našeg basiste. Odziv ljudi je bio više nego očekivan, a atmosfera je bila neverovatna. Nastup na Future Shock stejdžu Exit festivala je bio odličan. To nam je bila prva veća svirka i celo iskustvo je bilo veoma zadovoljavajuće, jer smo svirali na profesionalnom ozvučenju, a sve ostalo je besprekorno funkcionisalo. Finansije za ovu vrstu muzike, barem u našoj državi, su nešto do čega se teško dolazi, treba mnogo krvi i znoja da se prolije pre nego što vas usvoje kao bend koji se plaća.

Sa kojim bendovima ste svirali i sarađivali? Da li među našim bendovima postoji solidarnost, ili dominira konkurentski i rivalski odnos, takmičenje i sebičnost?

– Svirali smo dosad najviše sa novosadskim bendom Kobb, a u planu imamo svirke sa još nekim bendovima koji su nam bliski po zvuku. Mi se uglavnom ne upoređujemo sa drugim bendovima i ne tražimo konkurenciju, nego želimo da izgradimo zajednicu. Andergraund scena u Srbiji je mala, ima dosta potcenjivanja, a mi se trudimo da ne budemo deo tog pričanja u prazno, jer naša muzika priča za nas.

Da li je izvodljivo za demo bendove, poput vašeg, da sviraju u inostranstvu?

– Naravno da je moguće. Internet pruža mogućnosti koje bendovima sa ovih prostora ranije nisu bile zamislive. Mi bismo želeli da sviramo po Evropi, a takve planove ćemo praviti i ostvariti, kad budemo imali ozbiljnije snimke.

Da li neafirmisani bendovi, i uopšte mladi talentovani autori u Srbiji, mogu dobiti ozbiljniju finansijsku i ostalu podršku od države, prijatelja (internet, dolasci na koncerte, preporuke itd.), nekih fondacija, sponzora? Ili se sve zasniva na ljubavi, upornosti, entuzijazmu i samofinansiranju, tj. borbi i istrajnosti da se posvećeno i punim bićem radi ono što se voli iz hobija, bez mogućnosti da to postane zanimanje od koga može da se živi? Verovatno vam situaciju otežava i činjenica da ste bend iz provincije?

– Mi smo dosad u ovome isključivo zbog ljubavi prema muzici. Ako se cela stvar podigne na neki veći nivo, onda sam siguran da će doći i neka finansijska dobit. Mi bismo voleli da nam muzika i bend bude jedino čime ćemo se bavili u životu, radimo na tome, a vreme će pokazati da li je te namere moguće ostvariti. Budući da nam je prvobitna ideja bila da se zabavimo, bendu smo pristupili malo opuštenije. Bitno nam je da uživamo u sviranju, jer ne želimo da kreativne stvari radimo pod pritiskom i silom. To što smo bend iz provincije nam je bukvalno najveći problem, jer nismo dovoljno u kontaktu sa ključnim ljudima, koji bi nam obezbedili promocije i svirke. Uvek je to tako bilo, ko je bliži vatri taj se i ogreje. Za sve ostalo se snalazimo sami, sami obezbeđujemo prostor i opremu za svirke, sami kontaktiramo ljude u vezi koncerata. Mi se osećamo uspešnim kad god smo u prilici da nastupamo negde. Popularnost nam služi da lakše nađemo prostor za svirke. Ambicija nam je da objavimo album u inostranstvu, a smisao i cilj bavljenja muzikom da steknemo što više kvalitetnih prijateljstava.

Šta znači biti član benda i živeti rokenrol? Vrednosti koje poštujete i za koje se borite na ličnom planu i kroz muziku?

– Biti član benda zahteva ozbiljnost i posvećenost, a to znači i poštovati tuđe vreme i raspoloženje. Članovi benda često moraju sebi nešto da  uskrate zarad koristi celog benda. Ono za šta se mi kao bend borimo kroz muziku ne tiče se samo umetničkog postizanja estetskog ugođaja kod publike, nego i u nastojanju da im otkrijemo suštinu stvaranja i pomognemo da shvate i prihvate jednostavnu istinu koja glasi – ako nešto želite da postignete, onda morate da „zasučete rukaveˮ i da sami to uradite, a ne da čekate na druge da to urade umesto vas.

Milan Đorđević