Bajkeri se vratili iz Rusije: Dragana i Jovica prešli 12.000 kilometara

Uzbudljiva četvoronedeljna avantura se završila! Prva dama srbobranskog Moto kluba “Vudstok“ Dragana Jakovljević i njen kolega iz Moto kluba “Kneževina Turija“ Jovan Medurić vratili su se kući iz Rusije u koju su pretposlednjeg dana jula krenuli na svojim ljubimcima dvotočkašima kako bi u Sevastopolju na poluostrvu Krim bili deo spektakularnog moto susreta čiji su domaćini bili nadaleko poznati “Noćni vukovi“.

U ovom jedinstvenom poduhvatu dugom nezamislivih 12.000 kilometara koji je obuhvatao prolazak kroz Mađarsku, Slovačku, Poljsku, Litvaniju, Letoniju pa konačno i ulazak u najveću zemlju sveta pratile su ih poteškoće i problemi u vidu velikih gužvi u saobraćaju, radova na putevima, nezapamćenog nevremena i kvarova na motorima, ali Dragana i Jovica su uspeli da prebrode sve prepreke i ipak ispune svoju misiju koju su ove godine reprizirali, jer su lane, sa nešto drugačijom rutom, takođe boravili na Krimu istim povodom.

Predsednica MK “Vudstok“ u razgovoru za “Radio Srbobran“ po povratku iz dalekog sveta podvlači da su im očekivanja ispunjena, a da je sve što ih je pratilo tokom duge vožnje sastavni deo ovakvog putovanja.

– Iskoristili smo priliku da u Rusiji obiđemo Moskvu, Sevastopolj i Sankt Peterburg gde smo neočekivano naišli na moto skup Harli Dejvidsona za koji nismo ni znali da će se održati. Desile su se i određene neplanirane stvari, ali dobro. Iskoristila bih priliku da se od srca zahvalim svima koji su nam pomogli bilo materijalno, finansijski ili moralno i pružili nam svaki vid podrške – poručila je Dragana Jakovljević.

Rečitiji je bio njen kolega i saputnik Jovica koji se slaže da su putešestvije do Krima predstavljale jednu veliku avanturu, pa ni problemi nisu mogli da izostanu.

– U Mađarskoj smo nailazili na zaista velike saobraćajne gužve i radove na putu, dok nas je nakon ulaska u Poljsku zahvatilo jako nevreme koje je mislim bilo pominjano i na televiziji. Najpre je na autoputu pala kiša praćena ledom veličine višanja, pa smo bili primorani da se zaustavimo jer nisu postojali uslovi za normalnu vožnju. Vatrogasci su sekli drveće i sklanjali ga sa puta, a voda je bila do pola točkova. U momentu smo pokisli, potpuno smo bili mokri. Sušili smo se ispod nadvožnjaka i zatim pronašli mesto gde smo odlučili da ostanemo i prenoćimo – objašnjava bajker iz Turije sa čime su se suočavali tokom prve etape puta.

Već sutradan se zbog vlage pojavio problem sa instalacijom na Draganinom motoru, svetlo nije radilo, što su rešavali usput.

– Dalje smo vozili bez smetnji, stigli smo u Litvaniju, pa Letoniju kada smo naišli na loš put pre ulaska u našu bratsku Rusiju. Sa dolaskom u Sankt Peterburg upali smo u veliku gužvu, saobraćaj je ogroman i možda to neko nikad neće ni doživeti, a voziti u takvom okruženju sa natovarenim motociklima nije uopšte lako. Međutim, svi su korektni i pomažu bajkerima pošto su svesni da nam je toplo dok nosimo svu opremu na sebi. Nastavili smo do centra, pronašli smeštaj i krenuli u obilazak grada – otkriva nam zanimljive detalje Jovica Medurić.

 

Sledeća stanica bila je prestonica Moskva, udaljena oko 1.000 kilometara, a član Moto kluba “Kneževina Turija“ primetio je kako se u Rusiji na svakom mestu konstantno mnogo radi i gradi.

– Na mom dvotočkašu tada počinju da se javljaju problemi, rezervoar je krenuo da ispušta gorivo. Ali vozili smo dalje i uspešno stigli u moskovsko naselje Domodedovo kod Draganinih rođaka Rusa koji tamo žive i rade. To je divna i prijatna porodica koja nas je ugostila po drugi put i veliko ima hvala na svemu što su učinili za nas. Tokom boravka kod njih više sam radio na motoru i popravljao ga, a kada je to bilo završeno obišli smo centar Moskve, Kremlj, kao i bajk centar “Sekston“, ali preko dana kad je mirno. Tu smo upoznali i neke drugare, prijatan je osećaj videti tako nešto, mada je noću mnogo drugačije – naglašava naš sagovornik.

Još 2.000 kilometara bilo im je potrebno do krajnjeg odredišta Sevastopolja, na samoj obali Crnog mora, najvećeg grada na Krimu. Jovica je posebno srećan što su prešli preko Krimskog mosta koji spaja ovo poluostrvo sa Rusijom, otvorenog pre nepuna četiri meseca, a za čiji prelazak je u proseku potrebno 15 minuta.

– Most je impozantan i ogroman. Zaista je lep osećaj voziti preko takve znamenitosti. Na Krimu se takođe dosta radi, bilo je teško obilaziti kolone, vozila su se sporo kretala, bilo je puno prašine, toplote i znoja, ali ipak to je sastavni deo puta. Prilikom dolaska u Sevastopolj kontaktirali smo Bobana Tošića iz srpskih “Noćnih vukova“ i ostalo društvo koje se već nalazilo tamo, najviše iz Republike Srpske. Pomogli su nam da dobijemo propusnice pomoću kojih smo mogli da se krećemo po čitavom bajk centru – ponosno veli ovaj Turinac.

Pošto je zajedno sa Draganom po drugi put imao čast da prisustvuje dvodnevnom spektalu u režiji ruskih “Noćnih vukova“, upoređuje dva skupa i ističe da je ovog avgusta bilo mnogo toga različitog nego pre godinu dana.

– Organizacija je bila drugačija. Zapazio sam mnogo više obezbeđenja, policije, čak štaviše i vojske. Posetilaca je bilo između 150.000 i 200.000, puno šatora, ljudi sa strane i novih poznanstava za nas, tako da je sam šou prošao odlično. Čak je gostovala i naša pevačica Jelena Tomašević. Drago mi je što smo ponovo sreli prvog čoveka “Noćnih vukova“ Aleksandra Zaldastanova Hiruga, i uprkos velikoj gužvi, uspeo sam da sa njim nakratko prozborim nekoliko reči. Rekao mi je da me se seća i to je stvarno bilo lepo čuti – poručuje Jovica i dodaje da su svi išli od spomenika do spomenika i ostavljali cveće stradalima u ratovima, što je tradicija koju, kaže on, Rusi jako poštuju i čuvaju.

A čim je kročio u Rusiju osetio se kao kod svoje kuće. Navodi da kad god su stali na benzinsku pumpu da natoče gorivo istog trenutka su se pojavljivali i drugi bajkeri koji su ih pitali treba li im pomoć.

– Ostali građani bi samo pogledali naše tablice i kazali da su im Srbi braća. Ipak smo iz pravoslavnih zemalja i imamo mnogo toga zajedničkog što nas povezuje. Dok je Dragana bila zadužena za navigaciju, ja sam bio taj koji će pričati ruski. Naravno, ne znam sve da kažem, ali u suštini sam se dosta dobro sporazumevao. I sami Rusi su rekli da imam dobar naglasak i da dobro govorim njihov jezik što je činjenica. Zadovoljan sam zbog toga, nekako mi se sve vratilo iz vremena kada sam ga učio u školi – sa osmehom kazuje turijski bajker.

Povratak je usledio dan posle završetka bajk šoua. Tokom puta koji ih je vodio do Moskve pratila ih je kiša i jak vetar, te su se suočavali sa određenim problemima u vožnji, a potom su skrenuli za Belorusiju.

– U zavisnosti od vremenskih uslova, za dan bi izgurali 500, 600 ili čak 800 kilometara. Nailazili smo na mnogo poštovanja od svih bajkera. Kome god smo otkrili kakvu rutu smo prešli, svi odreda bi nam uzvratili rečima da je to nešto veliko i da nas uvažavaju zbog toga. A kako smo se približavali Balkanu, samo sam osetio kako me srce vuče. Zaželeli smo se kuće, biti odsutan četiri nedelje ipak nije mala stvar. Ne mogu da opišem taj osećaj kada sam došao, bio sam jako srećan, emocije su radile – zaključuje Jovica Medurić priču koju će zajedno sa Draganom pamtiti zauvek.

Darko Vujinović